Живојка Перишић, студент Саобраћајног факултета, наш ђак генерације

Живојка Перишић, студент Саобраћајног факултета, наш ђак генерације Фото: Лична колекција

Живојка Перишић је у нашој школи стекла звање Техничар ПТТ саобраћаја. На одличном је путу да у скорије вријеме постане дипломирани инжењер. Ово је њено присјећање на школске дане.

Десило се тако давно, а сјећам се као да је јуче било. Коју средњу школу уписати?

Из мени тада непознатог разлога сам изабрала да то буде Технички школски центар Зворник, Техничар ПТТ саобраћаја. Иако ме је мајка убјеђивала да упишем гимназију, јер сам била одличан ученик, нисам дала ни рећи. Зацртала сам да то буде саобраћај и тако је морало бити. Кренули смо на упис, а ја нисам знала ни гдје идем. Нисам знала како изгледа школа, какви су професори. Када сам дошла испред школе оно што сам видјела уопште ми се није допало. Главни улаз је личио на врата неког старог напуштеног објекта. Унутрашњост није била ништа боља, клупе у приземљу су биле много старе, исписане, а неке и сломљене. На спрату је било нешто боље стање. Али, зидови сиви? То никада нисам могла дa схватим. Али, шта сам могла? Да кажем тати да сам се предомислила, а толико сам била одлучна у својој намјери. Нисам могла. Уписала сам се и била сам наводно задовољна. Тата ми је говорио да су књиге исте да ли уписала у Бијељини, Бањалуци или било гдје другдје. Учићу онолико колико будем заинтересована. Убрзо је изашао списак примљених ученика. Ја сам била прва. Био је то први успијех.

Први школски дан. Упознавање. Иако сам по први пут тада чула приче типа та школа не ваља, ништа не учите, лако се пролази ја сам се јако изненадила јер сам се увјерила у супротно. Професори су били и више него строги, бар што се тиче мог смјера и моје генерације, показали су изузетно знање и професионалност у свом послу. Истина је да је све зависило само и искључиво од ученика и од тога колико су они били заинтересовани и колико су хтјели да науче.

Убрзо је дошло до промјена. Замјенили су главна улазна врата школе, окречили је, опремили пар кабинета као и кабинет за информатику. Добили пројекторе за квалитетнија предавања. Ја сам се највише радовала пракси. Имали смо најбољу опремљену учионицу, квалитетног професора и добро предавање. Дивила сам се колико је труда улагао да нам објасни и пренесе своје знање. На сваком предавању смо сазнали много нових информација. Показивао нам је чак и стручну литературу која није била у плану и програму. То је стварно ријеткост. А, ја сам се увијек држала оне старе изреке: "Будала памти, а паметан записује". И тако стално записивала, а када дођем кући прелистам свеску и присјетим се свих нових термина ријечи и њиховог значења. И могу вам рећи јако паметна ствар.

Велики проблем су нам били први семинарски радови, велике муке приликом одбране и трема пред цијелим разредом. Али, све смо то морали проћи иначе никад не би научили. Затим, енглески језик. Не могу, а да не споменем  професорицу енглеског која се мучила да нам објасни граматику од које су сви превртали очима.Увијек је покушавала на најједноставнији начин да нас научи како да примјенимо и препознамо које је вријеме у текстовима. За оне које је она препознала да могу научити више и који су хтјели да науче више одржавала је додатну наставу послије часова на којој смо поправљали и вјежбали вокабулар, анализирали непознате текстове, спремали такмичења и дружили се. А разредна? Имали смо најбољу разредну  која је тражила разумијевања за све наше  проблеме, изостанке и лажи. Пријатељски се трудила да нас уразуми, изведе на прави пут и објасни да ћемо се сјетити некад њених ријечи. Ријечи хвале, али и критике. И била је у праву за све. Мислим да су сви то схватили када су завршили и отишли свако на своју страну. Сви професори, и они који су нам предавали стручне предмете били су и више него кореткни, доступни за консултације, пријатељски наклоњени. Чак смо их могли контактирати и електронски уколико имамо неких недоумица око семинарских радова, презентација и слично.

И свако ко каже супртоно не говори истину. Ја сам из моје школе изашла са знањем и нисам се покајала што сам уписала и изабрала баш њу. Отишла сам, а међу школским зидовима сам оставила дио себе. Све је прошло. А шта је остало? Само успомене и сјећања која бих поново проживјела Поново бих се вратила у те безбрижне дане пуне смијеха, радости и среће. А, данас је моја школа много боља у свим погледима, али о томе нека пише неко други ко је прошао или ко пролази кроз њу..

Прочитано 4985 пута Последњи пут измењено 04 мар 2015

Наши пријатељи

  • ZvornikDanas
  • ZMarketi
  • 1
  • 2

Контакт

  Ова адреса ел. поште је заштићена од спамботова. Омогућите JavaScript да бисте је видели.
  056/260-899; 056/260-897
  056/490-115
  Зворник, Каракај - Зворник, Република Српска

 ;