Петар Сандић је боксер БК Обилић из Зворника, репрезентативац Србије са европским медаљама, вишеструки шампион на државном нивоу, али и младић који мирно и упорно одбија да му спорт буде једина дефиниција.
Са свега 17 година, Петар већ има такмичарску биографију за понос: две европске бронзе у јуниорској и омладинској конкуренцији, три титуле првака Србије у различитим узрастима, злата на првенствима БиХ и Републике Српске, медаље са Купа нација, наступе и подијуме на јаким међународним турнирима у Грчкој и Немачкој...
Ове године испред њега су европско и светско првенство, али и нови сан - пласман на Олимпијске игре 2028.
Ипак, када се са Петром разговара дуже од неколико минута, постаје јасно да медаље нису центар његове приче. Оне су последица.
ВИШЕ ОД ЈЕДНЕ ЛИНИЈЕ ЖИВОТА
„Ако си добар само у једној ствари, као да си неиспуњен“, каже једноставно, без велике филозофије, али са јасно изграђеним ставом. Петар себе види као свестраног човека у настајању. Бокса се не одриче, напротив, али одбија да му бокс затвори све друге путеве.
Често помиње библијску причу о талентима. Ону у којој се не кажњава мањак дара, већ његово закопавање. У тој причи Петар проналази сопствени компас: "Ако имаш више могућности, обавезан си да их развијаш. Не због успеха, већ због личног раста".
У том размишљању нема пркоса, нити страха од спорта. Има само страха од једностраности.
ЂАК ПРЕ РУКАВИЦА
И пре него што је постао боксер, Петар је био - одличан ђак. Одличан је и сада док носи рукавице. Успешан је ученик треће године Електротехничке школе у ЈУ Технички школски центар у Зворнику.
"Математика, физика и природне науке увек су ми више лежале. Никад нисам волео класично бубање", објашњава.
Још као дечак знао је коју школу жели да упише. Делом због личног афинитета, делом због породичне линије.
"Мој отац је прошао сличан пут. Ишао је на школска такмичења, оставио је траг који није био притисак, већ мотив".
Планови за даље образовање постоје. Факултет, можда Београд, где му је отац. Али ту се јавља и прва озбиљна дилема: како помирити врхунски спорт и озбиљно школовање? Петар не бежи од тог питања. Не зна још одговор, али зна да неће одустати ни од једног.
ТИШИНА, СЛУШАЛИЦЕ И КЊИГЕ
На припремама, у хотелима и камповима, свако има своје мале ритуале. Код Петра они не укључују игрице ни бескрајно скроловање. Његов свет често се своди на собу, слушалице и књигу.
„Може да се учи свуда ако имаш вољу. Музика ми помаже да се изолујем, да уђем у ритам. Ако цимер гледа филм - замолим га да стави слушалице".
Дисциплина коју показује у рингу, пресликава се и на учење.
Књиге су стални сапутник, чак и онда када праве проблеме. Дословно. Носио их је на припреме, путовања, такмичења. Некада су му биле „вишак“ у коферу, али никада кандидат за избацивање. Јер, како каже - мора тако.
ШТА ЧИТА ЈЕДАН МЛАДИ БОКСЕР
У репрезентацији није једини који чита, али је међу онима који то раде систематично.
Психолошке књиге, романи, дела која постављају питања, а не нуде готове одговоре. Од селектор омладинаца Банета Јовичића добија препоруке, размењује утиске, гради свој мали, тихи свет између тренинга.
За сада чита углавном романе. Не тврди да га је нека књига већ променила - такву још чека. Међу ауторима су и Достојевски, Агата Кристи, али једно име има посебно место.
АНДРИЋ КАО УНУТРАШЊА СНАГА
„На Дрини ћуприја“ није за Петра само Нобелов роман. То је прича која има тежину због порекла, простора и личног искуства. Као основац обилазио је Вишеград, видео чувени мост, осетио амбијент. Град му је остао у сећању као бајковит, али Андрићеве реченице откривају његову другу, тежу страну.
У роману га не фасцинира историја, већ људи. Они који трпе, који не посустају, који не мењају себе под притиском. Лева и десна страна моста за њега нису само литерарни мотив, већ симбол избора.
„То је наш инат. Не слепа тврдоглавост, већ мирна, истрајна одлука да се не одрекнеш онога што јеси, чак и када је лакше попустити".
РИНГ КАО МЕСТО ИДЕНТИТЕТА
Када говори о патриотизму, Петар то не чини уз велике речи. Везује га за спорт. За борбу. За улазак у ринг са свешћу да не представљаш само себе.
„Бокс је борбени спорт, а борбени смо и ми као народ. У рингу се бориш за себе, за своје, али и за државу. Као војник. Без патетике, али са поносом. Репрезентативни дрес за мене није терет, већ част."
У тој тачки спајају се Андрић, ринг и лична филозофија.
МИРКО ЖДРАЛО КАО ОТАЦ
"Пре бокса тренирао сам џудо. Од четврте до једанаесте године. Освајао сам медаље, бележио добре резултате, али се онда појавило засићење".
Као и већина дечака, морао је да прође и кроз фудбал. А онда је, преко оца, дошао до идеје о боксу у граду у којем тада готово да није ни постојао.
Почеци су били тихи. Многи нису веровали да ће остати.
"После шест месеци, тренер Мирко Ждрало је видео сазревам, да помало разумем и технику, да имам потенцијал. Корона је привремено зауставила такмичења, али мени је донела сазревање. Када су се мечеви вратили, стигла је и титула кадетског првака Србије. Вероватно преломни тренутак у мојој каријери. Тај успех ме је мотивисао да наставим још јаче са боксом", констатује Сандић.
Тренер Мирко Ждрало данас за Петра није само спортски ауторитет.
"Мирко ми је попут оца. Фигура ослонца, саветник за живот, неко ко клуб гради као породицу. У тој породици су и шампиони, европске медаље, светски домети, али пре свега менталитет у којем је нормално тежити врху. Имати уз себе на тренинзима Сару Ћирковић, Ану Лукајић, Анастасију Бошковић, Срђана Томића је посебна привилегија".
ПОГЛЕД УНАПРЕД
Петар има млађу сестру од 11 година, родитеље Горана и Милку, снове о европском и светском првенству, о Олимпијским играма. Али има и нешто што се ређе види код младих спортиста: свест да победа нема смисла ако иза ње не стоји човек.
У времену у којем се траже брзи резултати и јасне етикете, Петар Сандић бира тежи пут. Пут на којем бокс није препрека знању, нити знање сметња спорту. Пут на којем се таленти не закопавају, већ умножавају.
Можда баш зато његови ударци имају посебну тежину, јер долазе из главе која мисли, и срца које зна зашто улази у ринг.
